Michael Jackson - This Is It
JURIŠ NA SUPARNIKA
Dva seljaka se svađaju u dvorištu čiji je petao lepši, Cole ili Krestoje, te odluče da organizuju dvoboj petlova. Ali, pre nego što je dvoboj i počeo, pojavio se jedan problem. Evo o čemu su njih dvojica razgovarali:
-Je l’ bila kod tebe Milka juče? Ide joj slava, pa oće kokoš neku…
-Kod mene, nego šta.
-E pa bila je i kod mene.
-A što ti to meni, pričaš? Imam ja preča posla no sa tobom da se merim.
-Pa da ti reknem da mi je Gildu tražila.
-I meni je potražila kokoš.
-Kokoš, ne petla? Mora da je zastranila.
-Eno Milke. Ćuti sad, da vidimo čiju će kokoš da traži.
-Stole, Mićo! Dajte bre neku kokošku da je zakoljem da goste nahranim. Slava mi sutra.
-A je l’ Milka, ti to ’oćeš džaba da ti ja Gildu moju dam – reče Stole.
-Nisi morala ni da tražiš. Sve što imam je tvoje! - reče na to Mića.
Milka odlazi zadovoljna.
-Ha! Obrlatila te. A koju češ joj daš? - upita Stole.
-Radojku. Ona je najpernatija.
-Imam predlog. Da organizujemo borbu kokoši, pa čija pobedi, taj Milki nosi kokoš.
-Ma kakva borba kokoši! Od kad se kokoši bore! Petlovi, Mićo! Da organizujemo borbu petlova!
-Ne vredi. Rekoh ti. Hoće kokoš, a ne petla.
(Stole i Mića dovode Radojku i Gildu)
-Napred, Radojka! Juriš na suparnicu! Juriiiiš!
(Gilda se gordo šeće po dvorištu. Radojka se ne miče.)
-Radojka, rasturi je!
-Iš. Radojka, Iš!
Milka se odnekud dere.
-Tako je, mila moja Gilda! Ubi! Ubi Radojku! Gildu ja hoću. Od nje nema deblje kokoši, nit deblje, nit srčanije!
-Idem po ašov da je tresnem po glavi- najednom će Stole.
-Ma čiju ćeš ti kokoš po glavi?! Sve si lepo smislio. Da moju kokoš tresneš, a Milku da uzmeš.
Milka im, kipteći od besa, prilazi.
-Ama, prekide nam borbu!
-Prekide nam borbu, nego šta! Nego da mi ubijemo Milku i rešimo se bede.
Uzimaju ašove i udaraju seljanku po glavi do smrti.
Strah
Zdrav Urbani Čovek, Stanar Zgrade, jedan od mnogobrojnih stanara Nove Zgrade rešio je da skine određeni broj kilograma, jer je bilo poznato da u novijim zgradama dozvoljen određeni broj kilograma. Svakako, kalkulator je određivao korelaciju sa visinom, da ne bi došlo do iščašenja, devijacija, naduvavanja u ljude žabe ili pretvaranja u morske pauke, tankim, izdžikljalim rastom.
Na kalkulatoru je jasno pokazano da je potrebno da skine tačno 5 kilograma 2 grama i 10 miligrama. Ali, da bi se veliko čudo dogodilo I on skinuo tu frapantnu„ nedopustivu brojku sa svoga tela, bilo je potrebno da svake večeri tačno u 9 izađe iz Nove zgrade I pretrči pet stanica linije 42 zaustavivši se tačno na skretanju u ulicu koja je vodila na stanicu za bus 59.
Sve ove brojke imale su smisla, naročito za Pitagoru.
Jedne večeri, počeo je, najpre polako, a onda sve brže da trči trasom 42 dok nije uzleteo sa zemlje, ali to će se dogoditi mnogo nakon završetka ove priče.
Naime, tek nakon što je napustio zgradu Zdrav, Urbani Čovek shvatio je da je Nova Zgrada čista, ali poluprazna, iako prenaseljena, pošto su mnogobrojni stanari zgrade živeli unutar svojih stanova, mirni, tihi. Ako bi bolje razmislio, nije ih često ni viđao, sem ispred interfona ili u redu dok bi svako otključavao ulazna vrata I pažljivo zatvorivši, uputio bi se avetinjski praznim hodnikom stepenicama u nepoznatom pravcu. Potom bi sledeći stanar otključavao I zaključavao vrata I tako bi se nizali dani I godine, kao na traci, a vreme nezaustavljivo teklo.
O svemu tome je mislio Urbani Čovek, pritom veoma zdrav, dok se vraćao sa trčanja, otključavajući Ulazna Vrata. Svetlost se automatski upalila, dočekavši ga.
Moj život je savršen. Sve teče kao po svetlosti.. ovaj kao po loju- mazio je ključ, dodirujući nežno metal, bojeći se korozije pošto je znoj izbijao u kaskadama, a višak se topio u promilima.
Promil po promil- mislio je gazeći stepenik po stepenik.
Promil pa stepenik, stepenik pa vrata, ključ pa brava- spontano je mislio dok je gurao ključ u bravu.
Ali, tada se nešto dogodilo, nešto neplanirano. Zadrhtao je od straha, a ruke su mu se tresle.
Kako da objasni da ključ ne može da otključa bravu? Ključ je oduvek ulazio u tu bravu, a sad tvrdoglavo odbija. Bilo mu je teško oko srca, ali se mučio, trudio. Da pozvoni susedu? Pogledao je u displej mobilnog telefona. Ne, isuviše je kasno. Sem toga, pomisliće da je poludeo, da je podetinjio, da nešto sa njim nije u redu. Opsovaće ga, možda ubiti. Sa strahom je pogledao u špijunku na susednim vratima.
Odahnuo je videvši broj 9.
To znači. To znači da sam zdrav. I da sam odlutao mislima, omašio sprat. Ha ha ha, nasmejao se sa olakšanjem. Samo se zabunio. Ali, mozak mu je radio brzinom kojom je kometa zbrisala dinosauruse- ja sam provaljivao u tuđi stan. Greškom, razume se, ali mogu da me optuže za provalu. Mogu da me presale u Staru Zgradu, sa onim nesrećnicima, gubavcima iz Silikonske doline. Bežao je I smejao se kao srećan lopov.
Kada je ušao u srećni stan 13, legao je da spava, zadovoljan.
Nekoliko dana kasnije, pronađen je leš u stanu do onoga koji je nosio oznaku devet. Radilo se, naime, o stanu broja 8. Leš se nalazio ispred brave, u polustajaćem položaju.
Bio je to starica koja je živela sama u stanu broj osam godinama, bez ikog svog. Nije izlazila iz stana, govorili su, niti je primala posete. Zapravo, bila je to neka zaboravljena starica, možda izbeglica iz Starih Zgrada, greškom smeštena u Novogradnju. Usta su joj bila otvorena, obrazujući ogromno okruglo O, kao da nekog u pomoć doziva. Ukočena, izbečenih očiju izbledelih zenica, rukom se pružila ka vratima. Gotovo da je stegla bravu, kao da se bori protiv stranca sa druge strane, moguće provalnika. Bila je premrla. Od straha.
Mesečar
Jednom se desilo da su mesečara, dok je mesečario, hodao u snu i u snu se osmehivao, probudili i ovaj, probudivši se, pao je na zemlju i razbio se na hiljadu parčića.
Pokušali su da ga pokupe, da ga sastave i to je trajalo dugo. Kad su ga konačno sastavili, objekat je izgledao žalosno, bio je lomljiv; mnogo delova je na njemu nedostajalo. Tako da, svaki put kad bi mali vetrić dunuo, objekat bi padao i lomio se u još hiljadu i hiljadu parčića.
